RTS :: Zašto su u Srbiji transplantacije retkost, a ne realnost


Bio je 24. oktobar 2021. U Univerzitetskom Kliničkom centru Srbije razgovarali smo sa pacijentima kojima su urađene transplantacije. Jedno DA porodice donora, produžilo je tri mlada života.

Od tada u Srbiji nije urađena nijedna kadaverična transplantacija. A zahvaljujući jednom DA, i život Mladena Todića spasen je i produžen pre pet godina, kada je dobio novu jetru.

Sudbonosno DA i dalje čeka jedan Stefan. Do tada, život mu čuva pumpa – koja pomaže rad njegovog bolesnog srca. 

“Svakodnevne aktivnosti su otežane, nije sve kao kod zdravog čoveka, evo ja moram tuširanje da planiran unapred, ne mogu na bazen, hteo bih na more, ali to nije moguće”, kaže Stefan Đorđević iz Leskovca.

U međuvremenu je završio fakultet, oženio se, dobio dete.

“Da, sve te ciljeve sam ostvario, ostao je još samo jedan”, nada se  Đorđević.

Mladen Todić iz Udruženje “Zajedno za novi život” iz Požarevca, kaže da je odatle počeo njegov novi život zahvaljujući saglanosti porodice donora.

“I odavde smo krenuli u neki novi život, ne samo ja, nego i moja porodica”, ističe Todić.

Transplantacije bubrega od živih davalaca

U iščekivanju oživljavanja programa kadaverične transplantacije, u prethodnih mesec dana na Vojnomedicinskoj akademiji, i u kliničkim centrima u Novom Sadu, Nišu i Beogradu urađene su transplantacije bubrega od živih davalaca.

U dve sale u novoj zgradi KCS će se raditi isključivo transplantacije, a nedavno je urađena od živog donora.

“Pacijent je odlično i mi smo zadovoljni što možemo da radimo u ovim novim salama, u novim uslovima”, naglašava prof. dr Nebojša Lađević, direktor Centra za anesteziologiju UKCS.

Zašto su u našoj zemlji transplantacije retkost a ne realnost? Možemo da krivimo i loše zakonsko rešenje, koje je osporio Ustavni sud, ili lekare, sestre, anesteziologe, koji su u prethodne dve godine uglavnom bili u skafanderima u borbi za obolele od kovida 19.

Šta je sve do nas da se nekom produži život

Opravdanja i krivaca uvek ima. Ali je i do nas, jer da bi bilo transplantacija – neophodna je pisana saglasnost porodice potencijalnog donora.

“Ja smatram da mi pacijenti i lekari iz timova za transplantaciju teba da govore o tome šta su prošli, da ljudi shvate da se to radi kod nas, ali da je još važnije da shvate da postoji još 2.000 ljudi, među kojima je preko 30 dece koji čekaju na organ”, poručuje Todić.

I prof. dr Predrag Sazdanović, državni sekretar u Ministarstvu zdravlja apeluje .

“Dajte pristanak za transplantaciju i nastavite život, ovo vas ne moli ministarstvo zdravlja ili ministar Lončar, mi smo reorganizovali sistem, ovo vas moli 806 pacijenata koji čekaju na transplantaciju bubrega. Moli vas 93 pacijenta koji čekaju transplantaciju jetre, i 47 pacijenata koji čekaju transplantaciju srca”, apel je Sazdanovića. 

Lađević ističe da su potpuno spremni da rade, imaju ceo sistem koji je osmišljen i svakog dana se proveravaju potencijalni donori.

“Ispostavilo se da ih i imamo, ali najviše škripi oko saglasnosti koju porodica treba da da.  U suštini kada je mozak mrtav, tada se pacijent proglašava mrtvim, to je zlatni period, kada mi možemo, dok ostali organi rade, da izvršimo održavanje tih organa i dobijemo saglasnost da možemo da izvršimo transplantaciju”, objašnjava Lađević.

Istraživanja pokazuju da smo mnogo spremniji da dobijemo novi organ kao jedini lek, dok je procenat spremnosti da darujemo organe člana porodice u slučaju moždane smrti, daleko niži.

Trebalo bi da znamo i da su mnogo veće šanse da nam tokom života zatreba transplantacija, nego da budemo davalac. 



RTS / Infomark