RTS :: Izbeglička ruta Lavov-Kula od pet dana


Sa prvim detonacijama, u zoru 24. februara, nisu imali dilemu ići ili ostati. Za sobom su, kažu, ostavili sve što su godinama gradili. U izbegličku kolonu poneli su samo najpotrebnije.

“Mi smo preživeli te 1999. godine bombardovanje, nisam hteo da rizikujem i da to moja deca i naša deca gledaju na te stvari, nisam znao kojim će tokom to ići, ne razmišljajući sam se uputio odmah prema Srbiji”, priča Marko Proć, Ukrajinac poreklom iz Kule, koji je pre 10 godina otišao na studije u Ukrajinu i tamo ostao.

Strah, neizvesnost, spavanje u kolima pratili su ih svaki kilometar puta.

“Odmah smo se uputili prema mađarskoj granici, imali smo saznanja preko televizije da Mađari puštaju žene i dece bez pasoša pošto naša deca nemaju dokumenta, imaju samo izvod iz matične knjige rođenih. Kad smo stigli na mađarsku granicu, tamo su bile velike kolone, kad smo stigli do rampe, ukrajinski carinici su nas pustili, ali Mađari su nas vratili nazad pošto su rekli da bez pasoša ne puštaju decu i onda smo se uputili na slovačku granicu. Dobili smo informaciju da slovaci puštaju bez dokumenata ženu i decu, tako da smo se uputili prema Slovačkoj”, kaže Marko.

Pet dana života u automobilu 

Gužve na granicama, kako kaže, bile su tolike da su za 12 sati uspeli da pređu svega 600 metara. U automobilu su, dodaje, živeli pet dana. 

Mnogi su, priča Marko, hteli peške da pređu granicu, tako da su službe na granici prioritet davale ljudima koji su bili pod otvorenim nebom. Zbog toga je sve išlo sporo, pa su se formirale kilometarske kolone vozila.

A u toj nepreglednoj koloni snalaženje pomoću štapa i kanapa.

“Iščupao sam jednu visoku granu i fiksirao sam je za zadnja vrata automobila, gore sam napravio obeležje, simbol kako bi mogli da me nađu. Bojao sam se, ako bi bombardovali neki komunikacioni toranj, da ćemo izgubiti vezu”, prepričava Marko jednu od situacija koje su se dogodile tokom pet dana puta.

Deo porodice ostao u Lavovu 

Julijin brat i otac nisu smeli da napuste zemlju zbog opšte mobilizacije. Zbog toga ni majka nije želela da napusti Ukrajinu. Brigu za decu sada je zamenila briga za roditelje, koji su u Lavovu.

Ona se redovno čuje sa ostatkom porodice, ali je zabrinuta šta će se dalje dešavati.

“Za sada moji roditelji, kao i ostale ukrajinske porodice, najviše pomažu ljudima koji su pobegli sa istoka, pomažu da se što bolje organizuje pomoć kako bi se izbegla humanitarna kriza koja se bliži, daju čak i svoj novac, ulažu u to da se tako nešto izbegne”, priča Julija Jelagina.

Kakav će status imati u Srbiji 

A u Srbiji je ova porodica pred novim nepoznanicama. Marko ima srpski pasoš, Julija ukrajinski, a deca samo izvod iz matične knjige rođenih i vode se kao državljani Ukrajine.

“Predali smo informacije u opštini o svojoj deci, oni su nam rekli da sačekamo par dana pošto se sad to sve organizuje, što se tiče izbegličkih statusa. Još smo u velikoj neizvesnosti kakav ćemo ovde status imati”, kaže Marko.

Povratak ako bude mira 

Iako na mirnom, udaljeni od rata, ne osećaju spokoj zbog onih koji nisu uspeli ili želeli da napuste Ukrajinu. Zato apeluju na sve da donacijama u hrani, odeći, obući pomognu ugroženima.

“Preti velika humanitarna kriza i ovim putem bih hteo da zamolim sve ljude, dobrodušne i koji razumeju situaciju da pomognu ko koliko s čime može. Možete u Crvenom krstu da ostavite bilo šta, odeću, obuću lekove, konzerve sa hranom. Sada preti ogromna katastrofa, to je velika država, mnogo deca i žene je ostalo tamo. Molim sve građane da izađu ipak u susret ljudima, da pokažemo kao Srbija našu humanu stranu, da pokažemo naše pravo evropsko lice, da smo mi država koja hoće da pomogne u ovakvim teškim istuacijama”, naglašava Marko.

Voleli bi da se nekad u Lavov vrate, ali su zabrinuti kako će se razvijati situacija na terenu.

“Za sada se ne bih vratila, ali ako bi bilo primirja, možda bih se i vratila”, poručuje Julija.



RTS / Infomark