Da li će pregrejane cene energenata oladiti naše novčanike


Vreme jeftine energije u Evropi zauvek je prošlo, jer je prosečna cena gasa 2021. godine bila 330 dolara za 1.000 kubika, a stručnjaci Međunarodne agencije za energetiku očekuju da će gas naredne zime preći cenu od 3.000 dolara. 

Fiskalni savet ocenjuje da je neophodno da struja za domaćinstva i privredu u Srbiji poskupi od 15 do 20 odsto, a cena gasa za domaćinstva 65 do 70 odsto.

Toliko povećanje cene struje povećalo bi, prema analizi Saveta, prihode preduzeća za 350 do 400 miliona evra, što bi, uz ostale kratkoročne mere, bilo dovoljno da EPS pregura sledeću grejnu sezonu bez gomilanja novih gubitaka i zaduživanja.

Glavni ekonomista Fiskalnog saveta Danko Brčerević kaže za RTS da će zima biti veoma izazovna jer se zapravo suočavamo sa dve energetske krize – svetskom i domaćom.

Srbija je, kako kaže, osuđena da manjak struje uvozi i to po cenama koje su eksplodirale u prethodnih godinu dana. Ističe da možemo da se izvučemo samo potpunim zaokretom u vođenju EPS-a. 

Povećanje cena struje od 15 do 20 odsto je potreban uslov za ozdravljenje EPS-a, zašto rast cena nije i dovoljan uslov?

Zato što povećanje cena ne može ništa da reši bez potpunog zaokreta u upravljanju EPS-om. Slično se već dešavalo u skorijoj prošlosti – da EPS dobije veće cene, ali da dodatna sredstva olako i neracionalno potroši i nastavi da tone sve dublje.

Analize koje je sproveo Fiskalni savet pokazuju da je trenutna situacija u domaćem elektroenergetskom sistemu alarmantna. Loše vođenje EPS-a u prethodnim godinama toliko je urušilo preduzeće da ono više ne može da proizvede dovoljno da pokrije domaću potrošnju – iako je ranije bilo izvoznik. Zbog toga je Srbija sad osuđena da manjak struje uvozi i to po cenama koje su eksplodirale u prethodnih godinu dana usled svetske energetske krize.

Možda još gore od ogromnih gubitaka koje EPS pravi je to što naše snabdevanje trenutno zavisi od dostupnosti električne energije iz inostranstva, a njega niko ne može garantovati, naročito tokom zime.

Iz ove situacije za koju, ponavljam, nije odgovorna samo svetska energetska kriza, već najviše domaći propusti, možemo da se izvučemo samo potpunim zaokretom u vođenju EPS-a.

Koje još mere moraju da se preduzmu, osim povećanja cene struje? 

Povećanje cene struje za domaćinstva jeste neophodno i ekonomski opravdano, ali kao samo jedna od najmanje deset mera koje takođe moraju da se preduzmu.

Mora da se reši problem viška zaposlenih u EPS-u i EDS-u koji ne doprinose proizvodnji, dovedu u red sumnjive javne nabavke (prijavljuje se u proseku svega 1,7 ponuđača po tenderu), smanji raprostranjena krađa električne energije, raščiste odnosi sa preduzećima koja zavise od EPS-a (Protent, Kolubara usluge i drugo), naplaćuje struja od neuspešnih državnih preduzeća (GSP, Jumko i drugi) i sprovedu broje mere koje smo pažljivo analizirali i popisali u poslednjem izveštaju.

Još jedna ključna promena koja mora da se sprovede pre povećanja cene je da se unapredi program energetski zaštićenog kupca. Cilj ovog programa je da smanji ili potpuno pokrije trošak energenata (struja, gas, grejanje) socijalno ugroženim građanima.

Međutim, tu pomoć trenutno ne koristi ni izbliza dovoljan broj ljudi. Oko 10 odsto domaćinstava u Srbiji energetski je ugroženo i prioritet je da se njihov životni standard i zdravlje zaštite pre potrebnog povećanja cena.

Da li će dug EPS-a u jednom trenutku pasti na teret poreskih obveznika?

Ako ne dođe do brzog i sveobuhvatnog preokreta u poslovanju preduzeća, to je neminovno. EPS je ogromne gubitke koje pravi od druge polovine 2021. zasad uglavnom finansirao uzimajući kredite za likvidnost.

Posledica toga je snažan rast zaduženosti preduzeća koja je u svega nekoliko meseci porasla za oko 40 odsto (sa milijardu na 1,4 milijarde evra). Naravno da to ne može da traje unedogled. Ukoliko se EPS brzo ne postavi na zdrave temelje, ovaj dug nastaviće da raste – i kad-tad će morati da padne na teret svih građana Srbije.

A onda se otvara i novo pitanje, kako država da podnese toliko dodatno zaduženje? To se sve još uvek može izbeći, ali moraju da se hitno preduzmu ozbiljne mere o kojima detaljno pišemo u izveštaju.

Agencija za energetiku dala je saglasnost da se od 1. avgusta povećaju cene prirodnog gasa. Za krajnje kupce koji imaju pravo na javno snabdevanje cena će biti viša za 9 odsto. Prema računici Fiskalnog saveta, gas za domaćinstva trebalo bi da poskupi za 65 do 70 odsto, a centralno grejanje u rasponu od 10 do 40 odsto, od čega sve zavisi cena?

Prodajna cena gasa morala bi da zavisi od nabavne cene i tu Srbija nema mnogo izbora. Za razliku od električne energije gde imamo svoju proizvodnju, Srbija gotovo sav gas koji troši mora da uveze. A ako se gas trenutno uvozi po prosečnoj ceni od preko 50 dinara, a prodaje po 32, jasno je da tu nešto sistematski nije u redu.

Zbog razlika između nabavne i prodajne cene gasa, država je od decembra 2021. do maja 2022. već pomogla “Srbijagasu” sa ukupno oko 700 miliona evra – za koliko je porastao i javni dug koji će vraćati svi građani Srbije.

Nepravedno je, ali i fiskalno neodrživo da se ovakva politika nastavi tj. da svi građani Srbije plaćaju skupi gas umesto onih koji ga stvarno troše. Ovo mora da se preseče korekcijom finalne cene gasa koja bi bila daleko veća od 9 odsto.

U vezi sa tim, nedavno potpisani novi trogodišnji aranžman s Rusijom jeste povoljan, ali ipak donosi snažan rast nabavne cene gasa. Naime, dogovoreno je da od 1. juna najveći deo gasa koji uvozimo iz te zemlje (2,2 milijarde kubnih metara) i dalje plaćamo u skladu s naftnom formulom.

To pojednostavljeno znači da cena gasa koji kupujemo zavisi samo od kretanja cene nafte na tržištu, a ne od kretanja gasa na berzama (koji je višestruko poskupeo, znatno brže od nafte). Međutim, postoje najmanje dva činioca zbog kojih i ovaj, relativno povoljan ugovor, ipak podrazumeva snažno povećanje cene.

Prvi je taj što je i cena nafte na svetskom tržištu znatno porasla (u šta može da se uveri svako ko kupuje gorivo na pumpama). Drugi je to što je ugovorena količina nedovoljna, pa jedan deo gasa Srbija mora da kupuje mimo dugoročnog ugovora po ekstremno visokim tržišnim cenama.

Kako ćemo pregurati zimu što se tiče energenata sa pregrejanim cenama?

Sledeća zima biće veoma izazovna jer se zapravo suočavamo sa dve energetske krize – svetskom i domaćom. Pošto EPS nije na vreme investirao u svoje kopove uglja, manjak i uglja i struje moraće i sledeće zime da se uvozi, po rekordno visokim cenama.

“Srbijagas” još uvek nije izgradio skladište gasa dovoljnog kapaciteta za stabilno snabdevanje zemlje tokom zime (što je odavno bilo predviđeno da se završi), pa Srbija uz sve rizike i probleme u snabdevanju gasom mora da zakupljuje i skladišta u Mađarskoj. Cenu svega ovog plaćaće, u svakom slučaju, građani Srbije – ili kroz veće račune za energente (gas, struju i grejanje) ili tako što će ih država dodatno zadužiti.

Dakle, sledeća zima biće za Srbiju veoma skupa, a još uvek postoji i rizik da ćemo imati manjak energenata. Da bismo pregurali ne samo nju već i svaku sledeću zimu presudno je da se napokon uvede red u domaća javna preduzeća, a ne da se problemi guraju pod tepih. To će ujedno umanjiti i troškove koje građani Srbije direktno ili indirektno plaćaju zbog visokih cena energenata na svetskom tržištu, a koje će verovatno potrajati još neko vreme.

Koje su najteže posledice po privredu u svetlu najnovijih vojno-političkih dešavanja?

Poslednji dostupni podaci za Srbiju pokazuju primetno pogoršanje najvažnijih makroekonomskih agregata. Cene sve više rastu, pa je u junu izmerena inflacija od 10,4 odsto na godišnjem nivou, a privredna aktivnost već je u prvom kvartalu 2022. bila blago umanjena u odnosu na poslednji kvartal 2021. godine.

Spoljnotrgovinski deficit Srbije u razmeni robe i usluga pogoršan je u prva četiri meseca 2022. skoro tri puta u odnosu na isti period prethodne godine (od januara do aprila 2022. iznosio je preko 2,5 milijarde evra, a u 2021. bio je ispod 900 miliona evra). Strane direktne investicije umanjene su za preko 30 odsto.

I pored ovih pogoršanja, zasad se još uvek procenjuje da negativni uticaj rata u Ukrajini na domaću i svetsku ekonomiju ne bi trebalo da bude toliko snažan kao što je to bio uticaj pandemije u 2020. godini. Naime, Rusija i Ukrajina zajedno čine tek oko 2 odsto svetskog BDP-a, pa će njihov sukob imati ograničen uticaj na ukupne ekonomske tokove.

Ono što je, međutim, problem je to što ove zemlje imaju veliki globalni značaj na tržištu energenata, žitarica, industrijski važnih retkih metala (nikal, paladijum) i nekih drugih specifičnih tržišta. Zbog toga je ekonomski udar ovog sukoba veoma fokusiran na pojedinačne segmente ekonomije, a nas najviše pogađa njegov energetski aspekt.

Pitanje koji zahteva širu i otvorenu diskusiju je zašto smo katastrofalnim upravljanjem javnim preduzećima iz energetskog sektora u prethodnim godinama dozvolili sebi da sad dođemo u ovako ranjivu situaciju.



RTS / Infomark